Довољно неупућен, а,
опет, савим искрен читалац, могао би да оптужи Дејана Николића за
сумњиви обичај да ближње непотребно запањује својим писањем,
да нас све засипа неким нејасним, скарадно парадоксалним метафорама.
Шта он хоће да објави неприлагођеношћу свог живота, глађу својих чежњи,
ожеднелошћу свога духа и своје душе? Зашто и чему ови узнемиравајући
стихови, покуљали ко зна одакле, из океанске дубине
понора бесконачне Насладе? Диваљ и страшан у својој
ослобођености Николићев неиздрживи боготражитељски
ерос савија челичну с(и)лину гравитације, која нас држи на
земљи безбрижне, у материјалном свету свакодневнице, у безбедности
гомиле. И не може се препричати његов дивљи, уковрџани, гипки
стих. Јер нема песама које више и потпуније личе на свог
творца. И нема модерније постмодерне поезије: најмодерније.
Овде имамо посла са опасним
мислима, са експлозивним пуњењем пред
подножјем Крста. Ово је поезије дендија-револуционара. Руска поезија.
Византијска поезија. Српска поезија. То су лековито сажете
апокалоптичке Химне. Софиолошки груменови лаве Смака
Света, бачени на нас из откривене будућности.
Драгослав Бокан
|