Дејан Николић наставља нашу надреалистичку традицију не опонашајући раније поступке и једини
је настављач наких искустава и тежњи Оскара Давича. Падају ми на ум poetes precieux са почетка 17.века, и њихов следбеник Michel Bulteau, с почетка седамдесетих година овог века.

    Ово су, поред осталог, упутства за васпитање једног посебног укуса, у којем је прелив све, а предмет који се прелива ништа.

    ... од свег срца препоручујем ову необичну књигу.

    Пред нама је књига која има светски значај. Poetrygarden. Може она да се прими и на овом тлу, али када би наша средина генерисала јединство са овим витешким даром вероватно би је снашло нешто равно катарзи, нешто као GRAND MALL. Јер ова књига устоличава веру у предестинирану хармонију малобројних достигнућа људског духа; њен уметнички домет је раван оним из најлепших векова историје.

    Пред нама је несумњиво непатворен, снажан, крајње христољубив религијско - философски глас. Глас који се делфински извија из океанске млечи Језика и прска своју сопствену дакле нашу саборну мелодију хришћанске философије по пучини Божанских Имена. Његов језик задире у најдубље роморе Језика  како би, никада по цену појмовности, већ управо ради украшавања-уцеливања “појмовне” свести (и то мистагогијско-симболичком и поетском надсвешћу) надишао, као на валу, немоћ – бизарну и кобну немоћ већине наших савремених српских хришћанских мислилаца да творе и сопствену философију у кључевима матерњег језика (већ је Климент Александријски хришћанску философију називао суштом [η οντος φιλοσοφια] или нашом
[η καθ ημας φιλοσοφια] философијом.
    Управо (и) у Дејановом језику – у тим “анатомским захватима у појмовну структуру језика, у разиграном разлагању звука и слике и поновном кондензовању у ритмичке склопове и необичне токове […] у тим збиркама узбудљивих језичких тензија” – леже прави залози изградње и српске непатворено отаџбинске религијско-философске терминологије која, разуме се, собом носи и наслеђе светих отаца и сву њихову како појмовну тако и симболичку луцидност,  али управо зато и могућности ми(с)лодејствовања у Христу на српским зрацима свевасељенске дуге усаборених, уцрквљених и ухристовљених (над)језика Богом спасаваног човештва.

    Довољно неупућен, а, опет, савим искрен читалац, могао би да оптужи Дејана Николића за сумњиви обичај да ближње непотребно запањује својим писањем, да нас све засипа неким нејасним, скарадно парадоксалним метафорама. Шта он хоће да објави неприлагођеношћу свог живота, глађу својих чежњи, ожеднелошћу свога духа и своје душе? Зашто и чему ови узнемиравајући стихови, покуљали ко зна одакле, из океанске дубине понора бесконачне Насладе? Диваљ и страшан у својој ослобођености  Николићев  неиздрживи боготражитељски ерос савија челичну с(и)лину гравитације, која нас држи на земљи безбрижне, у материјалном свету свакодневнице, у безбедности гомиле. И не може се препричати његов дивљи, уковрџани, гипки стих. Јер нема песама које више и потпуније личе на свог  творца. И нема модерније постмодерне поезије: најмодерније.
    Овде имамо посла са опасним мислима, са експлозивним пуњењем пред подножјем Крста. Ово је поезије дендија-револуционара. Руска поезија. Византијска поезија. Српска поезија. То су лековито сажете апокалоптичке Химне. Софиолошки груменови лаве Смака Света, бачени на нас из откривене будућности. 

Драгослав Бокан